Ma nisam ni trebao da silazim sa planine Longji!
u veliki grad Guilin.
dočekala me je zagušljiva , vlažna atmosfera,
kamioni, kombii, auta, motori, autobusi, bicikli i ljudi,
svi se kreću u svim pravcima, zapliću, trube piskavo
i ispuštaju crni dim!
Na svakom ćoškicu,
ono sto mi je ranije bilo simpatično
na malim pokretnim, sklepanim šporetima,
u nekom bućkurišu od ulja,
peku se sve moguće vrste mesa i povrća, testa,
ti pokažeš prstom,
oni samo bace na časak to u lavor sa uljem,
tvoja hrana zacvrči, zaprlja se,
"kuvar" to malo promrda, prelije ti nekim
crvenim ljutkastim sosom,
plati i jedi!
ne mogu ni da prodjem više blizu, ne znam,
odjednom mi ta hrana smrdi,
hocu ćevape i musaku i pletenicu sa susamom!

jao, što je bilo lepo u narodu "Jao",
na primer, sediš pored vodopada,
naslonio si se na ruku
sama glava razmišlja, bez napora
a onda neprimetno promeniš položaj,
nasloniš lice na drugu šaku
a ona miriše...na kineske trave, mahovinu, vlažnu zemlju
i tigrovu mast!
ili čujes kako neka livada glasno gori,
Jao seljak razgovara sa svojim kravama mukanjem
a kad god te sretnu, Jao žene,
kao ljute osice, viknu
Hello!
i navale da kupiš vezene torbice i prekrivače,
možeš da bežiš ali brze su,
moraš da se cenjkas, na kraju...kupiš.

nadam se da to sve isto nema u bloku minus 70.

ipak, na putu za grad, voćnjaci pomorandži.
ne mogu toliko da se prućim iz kombija da otkinem u brzini jednu dve,
a jedna drugačija banana bila je tako slatka i sočna i mlečna, mmmm...
kao ručak kod druge mame.