Nađena sveska sa avionima
Naravno da volim da preturam po podrumima i tavanima, da pregledavam bačene arhive i ostatke nečijih ličnih kolekcija. Rascvetale, ubudjale knjige i sveske, dnevnike i bajata ljubavna i praktična pisma. Tu ja tražim reči i crteže na marginama.
Tako da, čim sam iz staklenog lifta video dvorište sa drvenim garažicama i na jednoj od njih razvaljena vratašca. I kroz ta vratašca kupus od žutih izgužvanih listova, odma sam se tamo stuštio, jer sam nanjušio blago.
Kofer pun poluzanimljivih knjiga, kompleti časopisa „Cvetovi“ (Kvety) i skolske i srednjoškolske sveske nekog studenta tehnologije, hemije koji je kao dečko od, mislim, osam, deset godina bio zaljubljenik u avione i avionske bitke.
I, vidite, crtao ih je tako strpljivo, pažljivo, detaljno i naivno. Sa osećajem za dubinu beskrajnog neba, tipove aviona i naoružanja, prateći linije metaka i oblike eksplozija kao da su tonovi i zvukovi.
Paljba, zadimljeni pogodjeni motori aviona, daleki sitni lovci koji se sa horizonta preteće približavaju. Kasetne bombe koje se lagano rotiraju u vazduhu dok padaju, borići na zemlji i, slični njima, požari. Tenkići i mali ljudi sa puškama u erekciji. Ili već mrtvi ljudi, razbacani po polju, sad samo gužvice, par nabacanih kvačica.
Naravno da je sve to crtano hemijskom olovkom, tim guščijim perom skromnog, sobnog crtanja. A hemiska brlja, žvrlja, drhuri linijica pritisnuta celim telom, crtano i gledano izbliza, dišući jedva i na nos, dodirujući nosom crtež, zaboravljajući fudbal, ručak i devojčice.
Ne znam, zamišljam tako. Retko sam crtam ali ne mogu dovoljno da nahvalim crtanje,
Jer, vidi, kad izabereš nešto da nacrtaš, ti onda rukom, pažljivo gledajući, ponoviš sve linije, sve obrise tog predmeta. Kao da ih pomiluješ , čoveče, kakva je to pažnja i uvažavanje, kao neko poklonjenje tome što crtaš.
