Gledao sam nešto prozore i to, kako su oni kao zastakljene rupe iza kojih se nesto živo dešava, imao sam takvu asocijaciju. A onda, razmišljao sam malo o razlici pogleda svakog oka, ta mala razlika u uglovima…kako to daje kompletnu sliku?… nisam shvatio..ali pomislio sam na blizance i malu razliku izmedju njih ponekad. Tražio sam fotografije bliznakinja, našao fotgrafije FotgrafiEJ! dve moje sestre od strica i onda uzo staru ciglu iz stare elektrane blizu moje kuce u Beogradu… i bušio je, dubio, ba da u nju legnu naočare saq velikom dioptrijom a ja sam takve naočare strasno skupljao tada…i uvukao sam te dve fotografijice…i pogledam - pazi bogati! CIGLA.

(1997)

Na buvljak sam kupio staru nemačku knjigu logaritamskih tablica.
Žućkasti papir, beskonacni nizovi brojeva...poetična knjižica, svako treba da ima.
U isto vreme, kupio sam i rucnu bušilicu za modelare, hobiste, kao olovka, sa tankim burgijama. Nešto su me ti redovi brojeva izazivali...i počeo sam da bušim.
Jednu ispod druge, serije rupica, kroz sve stranice, rupice koje su prolazile kroz celu knjigu i izlazile na korice, nastavljajući se nekad i kroz sto ispod, kroz prst...
Burgija se grejala a stara hartija je zamirisala, kao prepečen hleb.
I još više kao hleb, kao testo, knjiga je počela da raste!
Ali nisam znao da svaka rupica ima svoju debljinu, tanku debljinu
Ali stotine i hiljade rupa...i knjiga je počela da diše, stranice da se malko odaljuju jedna od druge ali ipak je knjiga zadržala svoj oblik a svetlost je ušla medju te strane...uuu!!! mnogo lepo! Nisam to očekivao.

(1997)

Ima tih radnji za sam svoje majstore, radnji sa delovima i materijalima raznim...ima i u Pragu železnih radnji i tamo prodaju na kilo eksere – «Sekane» eksere, sa glavama raznih jajastih oblika, prosto, nepravilno, nije savršen krug vec nešto mnogo bolje. Koriste ih obućari, ne znam zašto. Kupio sam trista grama tih eksera i, uopšte ne znam što, poceo da ih zabadam u mekani hleb iz pekare. Tako da sacuva oblik ali da postane okovan! Pa i kad se osušio ostao je u komadu sve dok jednog dana nije došao moj drug Branja, slovak, u goste i bas se pitao kako li izgleda taj hleb iznutra, zamišljao je to i ispao mu je hleb taj iz ruke i razbio se na dva dela u kuhinji! A unutra – lepo, buđavo...i ekseri zarđali.

A možda još i pre toga, u velikom parku Stromovka, u Pragu gledao sam i pipao panjeve i mrtvo, posečeno drveće koje je tako ostalo da viri posle velike poplave.koje godine?
Baš je jedan panj bio toliko visok da možeš da se nasloniš, nalaktiš na njega taman.
Nemam pojma kako, pade mi napamet da bi to trebao da bude sto, kao neki viteški sto,
Okovan kao viteški panciri. Znaci - ekseri!
Biciklom odem u park, do svog panja i kucam. U pauzama čukanja čujem ptice, gledam kako izlaze neke zelene bubice iz kore i sklanjaju se, povremeno padne neko dete na roušulama,
kad pogledam, već ustaje. Policajci i policajke prolaze na konjima tim parkom, gledam ih.
Vremenom su ekseri od srebrnog prešli u bronzanu ali panj čvrsto stoji još uvek tamo.

(2004 - 2006)

Lutajuci raznim etnografskim muzejima...izrada finih predmeta grubim alatkama... meni je to blisko, lako se uživljavam i odma zamišljam ...češalj od trnja, trnovi izbušeni pa prošivani koncem...na kraju sam izabrao super lepak, bez baktanja sa šićem ali traženje trnja je bilo istraživanje. Nisam na to pre obraćao pažnju. Trnovi Bagrema (Akata), najduži rastu pored pruga, na kosim nasipima posutim belim kamenjem, moraš da se lomataš i vratićes se kući obavezno izgreban ali sa teglicom ubojitog trnja.
Klještima i makazicama sam čupao dlake iz raznih starih četki... te ćosave pločice sa rupicama i drškama bile su sasvim dovoljno lepe da se gledaju i imaju, možda sam ih samo pokvario s tim trnjem...?

(2006 - 2007)

Kupio sam tu košulju u radnji polovne odeće, u jednoj uličici, u Zemunu. Sa pedigreom da je bila vlasništvo nekog našeg diplomate koji je proputovao svet i umro, odmah mi se dopala. Nijanse euro-krem peska, zamislio sam da je deo neobavezne uniforme legije stranaca.
Ali, zanimljivo, mom ocu je tako digla pritisak, ljut je vikao da se:' Oblačim kao neki deda, da imam katastrofalan ukus, da je to straota jedna – uništi je, UNIŠTI JE!!!'...
Pa dobro, jednom mogu i da ga polsušam. Ma i svidela mi se ideja da uništim košulju i setio sam se kako je moja sestra jednog jutra, posle noćnog provoda, zaspala u krevetu sa poslednjom cigaretom u ruci i cigareta je progorela rupu u caršafu.
Bez daljeg razmišljanja, 2 godine kasnije, počeo sam da palim cigaretu za cigaretom i da topim rupice u toj kosulji od veštačkog materijala – 'Plastikaneru'.
Košulja se dimila, meni se posle obicno vrtelo u glavi, i smrdele su mi ruke.
Ne znam dal da je izbušim sasvim, mislim, kragnu i rukave, poklopce džepova...?

(2006 - 2007)

Tema te grupne izlozbe je bila 'Kolekcije.' Razmišljao sam – dal da se puvam brdom bisera starih fotografija ili diplomama i medaljama sa raznih takmičenja. Ili serijom slinavih maramica koje sam iz nekog razloga, sačuvao posle jedne prehlade.
Ali, da se ne lažemo, gledajući me neodlučnog, moja lepa žena mi je prosto rekla:
'Ma zašto ne pokazeš kolekcije iz tvoje porodice, sigurno svako nešto ima...'
I tako sam izabrao sestrino carstvo gumica – šarenih, mirišljavih, kineskih... u jednoj kutijici bilo je čak i onih dugo korišćenih, zaobljenih, smanjenih patrljaka, prljavih od grafita olovke..mmm...sve je to Milena skupljala u osnovnoj školi, redjala u sobi, možda i grickala...

Od majke Desanke, od raznih djindjuva koje ima, ona sve ima, izabrao sam ipak dugmice i zašili smo ih, rasuli ih po jednoj crnoj haljini.

A okolo te haljine trebalo je da dodje nešto od mog oca , Miloja. On je studirao ozbiljan fakultet i bavi se ozbiljnim poslom i ja ne znam da on ima vremena da se zanima sa nekim tamo kolekcionarstvom. Ali ipak...jako me je obradovalo kad sam u njegovim radnim rokovnicima pronašao, na marginama stranica...njegove fantazije!.
Slovo 'U' od utorka se rascvetava u nepotrebnu konstrukciju, iz oukvirenog datuma obaveznog završetka radova, niče zamišljena mašinerija, sa oprugama, točkićima, drzačima...
Češće prave linije i geometrisci oblici ali ponekad i neko zaobljenje...doduše, NIKAD polukrug ne prelazi u oblinu naznačenog ženskog tela, to ne! ali ipak, nisu to bile ni skice aktualnih projekata na kojima je radio, već prosto, njegov odušak, bekstvo iz realnog mašinskog sveta u... zamišljeni mašinski svet. Čista radost i poezija! zaslužuje malu monografiju.

Od svojih kolekcija, na kraju sam izabrao naočare sa velikom dioptrijom, sa debelim staklima koje sakupljam...iz hira, iz puke čudnosti, gomilaju se i čekaju da od njih nešto napravim. Kupujem ih najviše od jednog cige na Kalenić pijaci koji mi vec dugo nudi bar tridesetak najdebljih pari za moj tadašnji bicikl. Al to nikad ne bi hteo!

(2004)

Dobio sam 'duksericu' – i samu tu reč mrzim – sa Puma znakom.
Nisam hteo da reklamiram neku već uspešnu firmu...

(2005)

Da se ne pravim neki pametni konceptualac, ovako je bilo, prosto:
Kupao sam se, bio sam se skinuo ispred tuš kabine, tamo sam ostavio i cipele.
i kad sam zakoračio da uzmem peškir, prvo sam zgazio na jednu cipelu, ne znam zašto.
I tako, od pritiska i vlažne noge, stranice cipelo patike ostale su slepljene.
Mene je to nasmejalo, učinilo mi se da je cipela zapertlana skroz, da to tako može.
I brzo sutra, pre nego što otputujem, ušo sam kod obućara, izuo se i objasnio, zatražio veliki broj rupa, svaku rupicu platio i zapertlao, zatvorio cipele do kraja.
E, sad, zašto i čemu sve to...? I što ne kupim lepo, nove cipele...to su već pitanja.

(2006)

kad sam u skoplju bio,
da jedan kratki lutka film pravim,
dok je lutkar kire nameštao tamo ruke noge i izvrnute zglobove
ja sam se u tim pauzama nešto zapalio za plastelin
i jedva sam čekao svaki lutkin udes, tj. malo vremena za mene
da plastelin gnjavim i param, bušim...mnogo mi se to svidelo
evo vidi, šta sam napravio
bilo je to u novembru 2007. u skoplju

(2007)

Zatezna kamata, Stranka,
Virmani, Paušalno, Stornirati uplatu, Registrator, Ček,
Devizna štednja, overena ili oročena Knjižica,
„EZ de KA“...Uplatnica!
Sve su to bile reči, meni kao detetu nepoznate, strašne reči koje je izgovarala moja majka kad nisam bio dobar,
pošto je, iako to nije volela, čitavog života radila u banci, u „INVEST banci“
Tako da nije ni čudo što sam poželeo i nekako ubedio svoju majku da zajedno vezemo uplatnice.
Ona, pedantno i ekonomično, kao da pravi godišnji obračun
Ja ,uživljen i pogrbljen nad vezom, kao da raspetljavam mrtvi čvor na cipeli ili bojim četkicom glavu pilota u modelu aviona.
Pogledajte, uočite razlike, pa iglu i konac u šake!

(2007)

p

Vod je u vojsci kao razred u školi. A vodnik je razredni starešina. On predlaže kapetanu izlazak u grad ili kaznu čićenja klozeta ili pritvora za tog i tog vojnika.
Da mnoga svoja zapažanja o mnogim svojim vojnicima ne bi morao da pamti, vodnik ima vodnu svesku gde ih piše. Tamo su iz par napomena, grubo i često pogresno, skicirani karakteri vojnika. Jednom sam je prelistao i za mene je pisalo nešto kao:zabušant, manipulant, simulant...
Vojska, to su tenkovi, spavaone, razna pravila, uniforme ali glavno – vojnici.
Ti ljudi oko tebe su izvor priča i smešnih situacija... ali baš oni – a ne zima, rano ustajanje i s trogost – prave od vojske pakao. Da, drugi, drugačiji ljudi od tebe,s kojima se ne razumeš,
koje u svom običnom životu prirodno zaobilaziš , oni budu izvor najgorih muka, sve dok ne naučiš kako da s njima pričaš ili se sam toliko ne oslobodiš da počneš da pevaš.
A za to treba vremena i hrabrosti.
E, dakle, da bih makar malo razumeo te druge ljude i ja sam počeo da vodim svoju arhivu karaktera, gde sam, za vreme dugih noćnih dezurstava, upisivao po neki novi, primećeni detalj o tom čoveku, upadljivu osobinu ili diskretnu reakciju, šta mu se posle desilo ili kako su ga zvali.

Kasnije sam iz biblioteke pozajmio stare kartice iz kartoteke i fioku, od drugara Prote, mašinu koja piše pisanim slovima i prekucao ovu moju ličnu kartoteku a na fotografiji iznad svakog vojnika obesio broj. Ako vas zainteresuje lice, možete nešto da saznate o njemu.
Meni se tada činilo da je to što sam pisao istina, e sad...

(2002 - 2003)

Moja zamisao je bila da svaki put kad dobijem slobodan vikend, dam svojoj mami uniformu,
da po malo, neprimetno, malkice prosiri nogavice pantalona i malko zaoštri i "pusti' špiceve kragne na košulji i da tako, te promene nikom ne padnu u oči a da prosto , na proleće, osvanem u uniformi, kao u odeći iz sedamdesetih, kakvu ja volim.
I još, zavrzlama sa dugmićima:
par puta smo imali uzbunu, probu početka rata , i cilj je tu bio da za najkraće moguće vreme,
izletiš na pistu, dole ali sa punom spremom i u "savršenom stanju', što znači i sa svim zakopčanim dugmićima na košulji.
Uvek sam imao problema da se brzo spremim pa sam zamislio košulju sa tridesetak dugmeta, načičkanih, koliko samo mogu da stanu, gušće od kineske košulje. I zamišljao sam tu paniku i nemogućnost – a moranje, da se za tako kratko vreme i pod stresom, zakopčaju svi ti silni dugmići - a napolju grmi i seva!

(2002 - 2003)

Busola služi za orjentaciju u prirodi, kad se izgubiš. Ona je smeštena u solidnoj kožnoj futroli
a kada se otvori, ti gledaš u ogledalce koje namestiš da se u njemu ogleda telo busole sa stranama sveta i drhtavom iglom...Vojnik bi stalno trebao da je uredan i čist, izglancanih cipela, obrijan, zakopčan...pa sam došio na tu kožnu futrolu dva džepića u koja se smeste krejon i mali karmin, da može vojnik, uz pomoć tog ogledalceta da se na brzaka dotera, našminka, ko lutka lep da bude!

(2002 - 2003)

p

p

Vojna maramica je ,pored igle, konca, rezervnog dugmeta, češljica i ogledalceta, bila
obavezan deo vojničke opreme kada se dobije izlazak u grad, mali grad.
U vojsci sam pisao dnevnik gde sam izlivao bar deo mučnine koja mi se skupljala u stomaku, naročito prvih meseci.
I onda mi se javila misao da na toj maramici izvezem jednu rečenicu iz svog dnevnika
koja bi predstavljala kao neki moto, esenciju toga sto mi se učinilo da je vojska, rečenicu koju uvek imašu džepu!
Na primer, jednom smo nesto čekali na poljani i bio je tu jedan veliki mravinjak.
Iz dosade, jedan vojnik mu je prišao, nešto začačkao prutom po njemu, došao je i drugi i ugazio čizmom duboko. Onda su ga još dvojica skroz rašutirali i poslednji vojnik se popišao po ostacima mravinjaka. Lepo. E tad su sve svi smirili i utonuli u dalju dosadu i čekanje. I kad ga pitaš "Pa što si to uradio?', vojnik taj blene, nešto kao daleka misao pod anestezijom preleti mu brze od zvuka nad tmurnim oblacima u glavi...ali sve izleči kez koji mu vrati raspoloženje i spasonosna, kao uniforma, fraza :"Ma boli me kurac!'
A to je bio odgovor i za mnogo gore akcije.
I tako sam počeo da vezem, sa čestim zamršivanjem konaca, zadebljalim slovima, psovanjem kad se ubodem.
Veženje... ne moze se zamisliti ženskiji posao u vojsi...ali, začudo, tada sam se već oslobodio da budem kakav jesam i da me 'baš boli kurac sta će drugi da misle', a razni vojnici i oficiri su prilazili da se raspituju šta će tu da piše a kad bi im izdeklamovao celu rečenicu, pobedonosno su govorili "Tako je!', svako od njih shvatajući je , na svoj način, pogrešno.

(2002 - 2003)

Otkinuo sam po dugme sa košulje, sakoa i sa kaputa, ukrao još jedan par vojničkog pribora za ručavanje i u radionici puškarnice nagovorio tamo majstora da na kašici, viljušci i nožu izbušimo makar po dve rupice, da za njih mogu da zašijem po dugme, bez logičnog razloga.
Ubedio sam ga obećanim erotskim kalendarom na poklon, slomili smo bar jednu burgiju dok nismo rupice izbušili, srećan sam dugmiće zašio i ne znam zašto, budalasto posle mnogima pokazivao šta sam uradio.

(2002 - 2003)

Ovo je prvi predmet koji sam napravio u vojsci i on mi je, pored jedne tuče i fotoaparata,
pomogao da se tamo osetim ponovo svoj.
Komplet K, V, N sam negde ukrao.
Sa starog stola iz letnje učionice odvalio sam jednu tu dasku.
Bila je zima tada i zamslio sam kako utone neki predmet u sneg kad se blago pusti da padne.
E, tako sam položio kašiku, viljušku i nož na dasku i nožem grebao crtež oko njih, pa onda dubio rupu, taman da legne prvo kašika sasvim... daska je bila od glupog drveta, teško je bilo preslikati na primer, zubce viljuške...na kraju sam malo i varao sa super lepkom ali ne primećuje se.
K, V i N poredjao sam primerno i označio ih sa po jednom, dve i tri vitaminske bombone koje smo dobijali kao užinu a te su bombone često kisnule po magacinima i bile su prošarane flekama, nekad i izjedene rupama – odmah su mi se svidele.
A ja sam samo hteo da pokažem da je to kašika, viljuška i nož, na način kako su nas u vojsci sve učili :'Gledaj vamo, ovo sad radim "Pokazno!"'
Dubio sam tu dasku kada ne bi dobio izlaz u grad vikendom i uveče, kad svi zaspu, po 15 tak minuta, dok se ni meni ne prispava. Krio sam je nedovršenu iza ormara u prostoriji vodnika, plašio sam se da će mi je neko iz čistog besa ili nerazumevanja prosto baciti u peć.
Ali, začudo, kad sam je završio i pokazao, mnogima se dopalo, bilo im je to nekako blisko i čak sam čuo komentar "Aaaa...kreativno!' iz usta vojnika koji je najčešće samo psovao.

(2002 - 2003)

p

p

Odavno ih gledam
a pre jedno 3 godine počeo sam i da ih diram.
Sviđaju mi se.
Gumice su najjasniji primer onoga što pokušavam da pokažem svim ostalim kolekcijama otpadaka.
Gumica, to je krug, labavi krug ili pravilan kružić.
Milioni, milioni potpuno istih komada prave se svakodnevno, fabrički, masovno.
Od gume, nisu žive, nisu zamišljene da vode dalje svoj život,
nisu pravljene da dugo traju,
Nisu predviđane da se menjaju, uostalom, nisu nikom toliko ni važne.
Gumica drži razne predmete na okupu, i kao i vilin konjic, kratkog je daha.
Lako pukne, sama otpadne ili je bace, ponekad je još celu izgube, nema veze, nije skupa. Ostane tu da leži, retko ko će je pokupiti sa ulice.
Dakle, brzo prođe njen, sa ljudske tačke gledišta, korisni, radni vek.
I tek onda, počinje ono što mene uzbuđuje:
Svaki, identično napravljeni komad (ako zanemarimo boje, oblik, debljinu, vrstu materijala… uh, pa nije baš sve isto… ali ipak!)
Svaki fabrički primerak lagano postaje… Original.
Kako je i na kom mestu pukla, ko je sve zgazio i uvrteo... prolazi vreme, kiša i sunce. Pas se baš na nju popiški i tako stvrdne slučajni, trenutni oblik. Spljoštena između drugih, težih predmeta, ona se deformiše i, pametna gumica - pamti taj oblik. Neke vrste guma se u dosadi, osipaju mrežom pukotina… i još, i svašta još!
Na kraju bi, kao i sve ostalo, gumice istrunule, raspale se i nestale bi
ali ja ih ne dam!
Volim ih i spašavam od uništenja koji je možda njihov normalan život.
Stavljam ih, dakle u zatvore, u svoje albume da bi ih Vi, koji hodate ulicom dignutog nosa i ne zverate po podu, bezbedno i izbliza progledali.

18. decembar 2008.

Pišem vam iz Španije, dobro, što bolji drugari već znaju,
ali i onim lošijim moram nešto da priznam,

postao sam Madridski đubretar.

jeste, smetljar,
volonter, niko me ne plaća, radim to iz ljubavi.

Znači hodam ulicama, gledam pažljivo
i oduševljavam se otpacima, minijaturama,
imam blokče i karticu kojima ih lako pokupim,
kući imam albume u koje ih slazem,
nešto malo i properem,
posle animiram i srećan sam,
Marija, cura moja me samo gleda,
ne znam šta razmišlja i koliko će još izdržati.

Ne znam dal to ima veze sa krađom kompijutera,
što su mi ukrali ovde prvog dana
pa sam počeo više pažnje da obraćam na sve oko sebe,
i video da još uvek imam mnogo lepih, neprimećenih stvari
ili mi je uvek bilo blisko to ali me je u Beogradu i pragu bilo sramota,
ma i ovde me je sramota kad prođe neka devojka i vidi kako se sagnem,
ja glumim kao da nešto drugo radim
ali loše glumim, ne mogu da suzdržim uzbuđenje i oduševljenje
kad vidim neki neverovatan zgužvani, uvrteni papirić
ili izlizanu, prelepu žvaku zgaženu
a o balonima izjedenim dečijim da i ne govorim,
tad zaboravim na okolni svet, klečim na zemlji u parku,
kupio sam i polovne pantalone gradskog zelenila, stvarno
i polako tražim,
nije mi baš lako ovde u Madridu
ali to su retki trenutci neke lakoće i posvećenosti, igre, zadubljenog istraživanja,
tužan je čovek koji nema neku svoju takvu strastvenu opsesiju...

da skratim,
u sledećoj godini vam želim da nađete
neku svoju zaluđenost
ili da nađete hrabrosti da već postojeću tu opsesiju
slobbodno živite i iživljavate.

mala ali dragocena stvar,da.

(2005 - 2007)

FLEKE, RUPE I ZAKRPE,
RITE, PRNJE, DRONJCI...i same te reči mi se sviđaju,
na veliki očaj mojih roditelja po kojima se:
'Unakažavam svojim oblačenjem', 'Mlad čovek a oblači se kao deda,
u nešto staro, prostački, seljački,
što su nosili samo radnici pre 50 godina,
u nešto bedno što me 'spipli' i odma odajem drugi (loš) utisak...jezivo, krpež,
KRPEŽ!

(2007)

p

Pišem vam iz Španije, dobro, što bolji drugari već znaju,
ali i onim lošijim moram nešto da priznam,

postao sam Madridski đubretar.

jeste, smetljar,
volonter, niko me ne plaća, radim to iz ljubavi.

Znači hodam ulicama, gledam pažljivo
i oduševljavam se otpacima, minijaturama,
imam blokče i karticu kojima ih lako pokupim,
kući imam albume u koje ih slazem,
nešto malo i properem,
posle animiram i srećan sam,
Marija, cura moja me samo gleda,
ne znam šta razmišlja i koliko će još izdržati.

Ne znam dal to ima veze sa krađom kompijutera,
što su mi ukrali ovde prvog dana
pa sam počeo više pažnje da obraćam na sve oko sebe,
i video da još uvek imam mnogo lepih, neprimećenih stvari
ili mi je uvek bilo blisko to ali me je u Beogradu i pragu bilo sramota,
ma i ovde me je sramota kad prođe neka devojka i vidi kako se sagnem,
ja glumim kao da nešto drugo radim
ali loše glumim, ne mogu da suzdržim uzbuđenje i oduševljenje
kad vidim neki neverovatan zgužvani, uvrteni papirić
ili izlizanu, prelepu žvaku zgaženu
a o balonima izjedenim dečijim da i ne govorim,
tad zaboravim na okolni svet, klečim na zemlji u parku,
kupio sam i polovne pantalone gradskog zelenila, stvarno
i polako tražim,
nije mi baš lako ovde u Madridu
ali to su retki trenutci neke lakoće i posvećenosti, igre, zadubljenog istraživanja,
tužan je čovek koji nema neku svoju takvu strastvenu opsesiju...

da skratim,
u sledećoj godini vam želim da nađete
neku svoju zaluđenost
ili da nađete hrabrosti da već postojeću tu opsesiju
slobbodno živite i iživljavate.

mala ali dragocena stvar,da.

(2005 - 2007)

Pišem vam iz Španije, dobro, što bolji drugari već znaju,
ali i onim lošijim moram nešto da priznam,

postao sam Madridski đubretar.

jeste, smetljar,
volonter, niko me ne plaća, radim to iz ljubavi.

Znači hodam ulicama, gledam pažljivo
i oduševljavam se otpacima, minijaturama,
imam blokče i karticu kojima ih lako pokupim,
kući imam albume u koje ih slazem,
nešto malo i properem,
posle animiram i srećan sam,
Marija, cura moja me samo gleda,
ne znam šta razmišlja i koliko će još izdržati.

Ne znam dal to ima veze sa krađom kompijutera,
što su mi ukrali ovde prvog dana
pa sam počeo više pažnje da obraćam na sve oko sebe,
i video da još uvek imam mnogo lepih, neprimećenih stvari
ili mi je uvek bilo blisko to ali me je u Beogradu i pragu bilo sramota,
ma i ovde me je sramota kad prođe neka devojka i vidi kako se sagnem,
ja glumim kao da nešto drugo radim
ali loše glumim, ne mogu da suzdržim uzbuđenje i oduševljenje
kad vidim neki neverovatan zgužvani, uvrteni papirić
ili izlizanu, prelepu žvaku zgaženu
a o balonima izjedenim dečijim da i ne govorim,
tad zaboravim na okolni svet, klečim na zemlji u parku,
kupio sam i polovne pantalone gradskog zelenila, stvarno
i polako tražim,
nije mi baš lako ovde u Madridu
ali to su retki trenutci neke lakoće i posvećenosti, igre, zadubljenog istraživanja,
tužan je čovek koji nema neku svoju takvu strastvenu opsesiju...

da skratim,
u sledećoj godini vam želim da nađete
neku svoju zaluđenost
ili da nađete hrabrosti da već postojeću tu opsesiju
slobbodno živite i iživljavate.

mala ali dragocena stvar,da.

(2005 - 2007)

Pišem vam iz Španije, dobro, što bolji drugari već znaju,
ali i onim lošijim moram nešto da priznam,

postao sam Madridski đubretar.

jeste, smetljar,
volonter, niko me ne plaća, radim to iz ljubavi.

Znači hodam ulicama, gledam pažljivo
i oduševljavam se otpacima, minijaturama,
imam blokče i karticu kojima ih lako pokupim,
kući imam albume u koje ih slazem,
nešto malo i properem,
posle animiram i srećan sam,
Marija, cura moja me samo gleda,
ne znam šta razmišlja i koliko će još izdržati.

Ne znam dal to ima veze sa krađom kompijutera,
što su mi ukrali ovde prvog dana
pa sam počeo više pažnje da obraćam na sve oko sebe,
i video da još uvek imam mnogo lepih, neprimećenih stvari
ili mi je uvek bilo blisko to ali me je u Beogradu i pragu bilo sramota,
ma i ovde me je sramota kad prođe neka devojka i vidi kako se sagnem,
ja glumim kao da nešto drugo radim
ali loše glumim, ne mogu da suzdržim uzbuđenje i oduševljenje
kad vidim neki neverovatan zgužvani, uvrteni papirić
ili izlizanu, prelepu žvaku zgaženu
a o balonima izjedenim dečijim da i ne govorim,
tad zaboravim na okolni svet, klečim na zemlji u parku,
kupio sam i polovne pantalone gradskog zelenila, stvarno
i polako tražim,
nije mi baš lako ovde u Madridu
ali to su retki trenutci neke lakoće i posvećenosti, igre, zadubljenog istraživanja,
tužan je čovek koji nema neku svoju takvu strastvenu opsesiju...

da skratim,
u sledećoj godini vam želim da nađete
neku svoju zaluđenost
ili da nađete hrabrosti da već postojeću tu opsesiju
slobbodno živite i iživljavate.

mala ali dragocena stvar,da.

(2005 - 2007)

Pišem vam iz Španije, dobro, što bolji drugari već znaju,
ali i onim lošijim moram nešto da priznam,

postao sam Madridski đubretar.

jeste, smetljar,
volonter, niko me ne plaća, radim to iz ljubavi.

Znači hodam ulicama, gledam pažljivo
i oduševljavam se otpacima, minijaturama,
imam blokče i karticu kojima ih lako pokupim,
kući imam albume u koje ih slazem,
nešto malo i properem,
posle animiram i srećan sam,
Marija, cura moja me samo gleda,
ne znam šta razmišlja i koliko će još izdržati.

Ne znam dal to ima veze sa krađom kompijutera,
što su mi ukrali ovde prvog dana
pa sam počeo više pažnje da obraćam na sve oko sebe,
i video da još uvek imam mnogo lepih, neprimećenih stvari
ili mi je uvek bilo blisko to ali me je u Beogradu i pragu bilo sramota,
ma i ovde me je sramota kad prođe neka devojka i vidi kako se sagnem,
ja glumim kao da nešto drugo radim
ali loše glumim, ne mogu da suzdržim uzbuđenje i oduševljenje
kad vidim neki neverovatan zgužvani, uvrteni papirić
ili izlizanu, prelepu žvaku zgaženu
a o balonima izjedenim dečijim da i ne govorim,
tad zaboravim na okolni svet, klečim na zemlji u parku,
kupio sam i polovne pantalone gradskog zelenila, stvarno
i polako tražim,
nije mi baš lako ovde u Madridu
ali to su retki trenutci neke lakoće i posvećenosti, igre, zadubljenog istraživanja,
tužan je čovek koji nema neku svoju takvu strastvenu opsesiju...

da skratim,
u sledećoj godini vam želim da nađete
neku svoju zaluđenost
ili da nađete hrabrosti da već postojeću tu opsesiju
slobbodno živite i iživljavate.

mala ali dragocena stvar,da.

(2005 - 2007)

IZVEŠTAJ
sa prvog pokušaja prodaje dragocenog djubreta na buvljaku
u Kolbenovoj, u Pragu

Dnevnički zapis. juli 2007.

Konačno sam skupio hrabrost da probam da pokažem svoje albume djubreta van galerije, "običnim ljudima" na pijaci..

Ustao sam rano, bio je još mrak, obukao sam elegantni sako, kravatu i crne pantalone.
Poneo sam sa sobom sklopljenu kartonsku kutiju i praznu gajbicu piva, svoje albume djubra, fotoaparat i krenuo .
Već se razdanilo kad sam stigao, ostali prodavci su već raspakivali svoju robu.
.Izabrao sam mesto pored tezge sa dečijom odećom, preko puta su se prodavale stare vojne uniforme a levo neki konopci i žice. Napravio sam stočić od kutije, okrenuo na stranu gajbicu piva, seo i...dobio tremu.
S jedne strane, bilo je stavrno jednostavno doći ovde i prosto pokazati ljudima šta imam
ali..skoro da sam se uplašio da moji otpaci ne razbesne prolaznike.
Zamišljao sam reakcije u Srbiji...dugo sam i pažljivo pisao na kutiji : "3o kruna SVAKI OTPADAK", crtao sam i ukrašavao šarama jednostavne reči..a onda se odvažio, otvorio albume i poredjao kesice sa pojedinačnim otpacima i počeo da pecam
Na glupu stranu sam seo tako da mi je sunce uskoro sijalo pravo u oči, tako da sam mušterije koji bi prišli, slabo video, mrštio sam se i krivio glavu da vidim njihove diskretne reakcije.

U albumima su bile kolekcije ispljunutih, zgaženih žvaka, zgužvanih papirića, iskidanih komada kesa, deformisanih ambalaža od bombona i čokolada...sve to sakupljeno sa madridskih prljavih ulica, plus kolekcija zapletenih gumica i končića, kao crteža, nadjenih duž turske pijace u Berlinu.
To je bio moj arsenal i pažljivo sam pratio, šta će on ljudima da uradi. Na sreću, nisam očekivao mnogo.
LJudi su prolazili, po neko, retko, simpatično lice – jedna žena se zaustavila, zainteresovala i pitala : A zašto Otpaci, to ipak znači nešto loše, deklasira ga, kao da je nešto iz kante – Fuj!..
ali, kad pogledam bolje..pa to stvarno jesu otpaci, onda, u redu, zdravo!
Radovao sam se da će biti puno takvih pitača i komentara ali posle ovog slučaja, ljudi su prosto prolazili pored - fizikalci koji imaju jedini slobodan dan, parovi srednjih godina, momci i nekakve žene...gledam i,iskreno da kažem – iznenadilo me je kako su ljudi ružni!
Gruba neka lica, očice skrivene u mesu lica, nikakav trag lepote, humora ili osećaja za nešto drugo osim tih najsvakodnevnijih stvari, bar mi se tako činilo.

Nosili su komade nameštaja, alate, kupovali su već korišćene stavri jer su jeftinije...malo ko se zaustavio pored mene a i taj samo na časak.
Pažljivo sam mu se upijao u lice – nije menjao izraz pri odlasku , ni malo, ništa od osmejka, grimase negodovanja ili ljutnje, zbunjenosti, nikakvo pitanje ni zajebavanje
na moj račun...n i š t a!
Razmišljao sam da se vratim u okrilje galerije odakle sam pobegao da bi ostavrio neki kontakt sa ljudima koji inače, sami, u galeriju ne bi nikad zavirili.
Ali ne, nazad u galeriju, ni slučajno!
Gledao sam onda svoju tezgu iz ugla tih prolaznika
i shvatio da bi trebao da imam veći i primamljiviji natpis – šta je to , možda i zašto prodajem djubre.

Sledeći s kojim sam progovorio, savetovao mi je da od djubreta napravim već gotovu sliku, ispod stakla, u lepom ramčiću, da bi to onda bila zaokružena priča a da ovako malo ko bi poneo kući djubre, ovako...pa mogao bi da probam, izmedju stakala, hvala za ideju.

A dalje, jedan od 30 se zaustavio, 1 od 100 prolaznika je prokomentarisao.
Naišao je moj poznanik koji mi reče kako je neki nemac napravio "BOMBU" na IB-ju (to je način prodaje stvari preko internet aukcije), prodajući nošeni donji veš i sličnu neobičajnu robu...m, zanimljivo, njemci...

Cena mojih otpadaka nije mala ali to je namerno. Suviše jeftini, ne bi nikog zainteresovali.
Onda je došla i moja lepa žena i pravila se, kao da sa velikim zanimanjem lista albume.
Čoveče, odma se skupili ljudi i slušaju kako Mariji objašnjavam, kako to ti albumi...
ali niko da kupi.
Onda sam sa otvorenim albumom zašo medju ljude i pokušao da ih navučem, poakzujući im tu lepotu...pre im je to bilo smešno.
Ma , nisam ni očekivao da će neko nešto da kupi - al makar neko nešto da kaže!
A onda se pojavio neki madjioničar i pokazivao nam je šta sve on skuplja, haha!!
razne igračkice, kao igrice, kao...zagonetke, da se reši neki problem...kako da objasnim?
Dao nam je vizit kartu i baš me obradovao – i mislio sam da ću ovim štandom nahvatati razne čudake.

I konačno - prišao nam je simpatičan mladi par iz Rusije, naša braća.
Izabrali su jedan komad i ozbiljno hteli da ga kupe!!
Nisam verovao ali sam rekao pravu cenu – iznenadio se taj momak, progutao pljuvačku –
i platio!
Devojka je dobila jedno djubrence na poklon, proslavili smo taj trenutak, razmenili adrese sa njima i smejali se.
A onda još jedan!, sada Čeh, arhitekta, kupio je od Marije jedan zgužvani papirić..posao je taman krenuo – i stao!
Pijaca se već zatvarala.
Ipak, srećni i obogaćeni smo se vratili kući, skuvali ručak...i zaspali.

Ova proba mi je pokazala dosta o načinima "preačpuzenthsjacije" - kakva gadna reč, reklame i trgovine, uopšte ali i pored toga, ipak, mislim, nikakav "običan čovek" neće kupiti komad otpadka iz moje kolekcije.
Samo što, u Berlinu bi bilo više onakvih "izuzetaka", kao dva simpatična Rusa koji su, za divno čudo, platili za nešto na šta obično gaze na ulici.

Možda ipak vredi prodižiti s tim, makar zbog ljudi koje upoznaš, oni što se upecaju na moju varalicu
Pozdravljam Vas i živeli!
Milos.
prag

Nisam naučio da crtam kad je bilo vreme.
Čas likovnog u osnovnoj školi bio je uvek četvrtkom.
Tačno se sećam:
Sreda, pola deset uveče, u kući nervoza i vika,
opet nemam crtež za sutrašnji čas.
Moja majka, zaklinjući se da je i ovaj put, poslednji put,
crta mi ljuta
i boji vodenim bojicama u formatu blok 5
na zadatu temu:
"Prvi dan proleća", " konačno raspust", "jedan zimski doživljaj", "ponovo u školi"...ili
..."nesrećno zaljubljen", "moja prva masnica", "dan kada sam ispao pizda"...ne, ne
takvih tema na likovnom nije bilo
ali su crteži moje majke radjeni stilom kojim se danas oduševljavam:
Normalan stil.
razumete?
Smirene, opisne linije, površine obojene ujednačeno, krotko.
Scena vidjena u totalu, iz visine prosečno visoke osobe.
Bez ekscesa u radnji, bez karatera koji se izdvajaju,
bez dramatičnih, napaćenih likova sasvim u prvom planu.
Bez djubreta na ulici ali sa cvećem u saksijama.
Bez ekspresivnih poteza olovkom il četkom,
bez rasprskanih krmača boja i tragova raščupane četkice.
Normalno.

To su bili crteži za četvorku, nekad trojku,
sa nastavnicom sam se mrzeo.
U starijim razredima, ponekad u tudjim leksikonima
ostavljao sam bezobrazne kolaže napravljene od erotskih časopisa
devojčicama su bili odvratni a zasmejavali su moje drugare...
Tako je prošlo likovno obrazovanje u osnovnoj.

U srednjoj sam odmah počeo sa avangardnim radovima:
da posipam papir opiljcima zarezanih bojica
i kao podlogu za crtež lepim umrlice iz novina...sve, samo da je čudno...prosto, srednja škola.
I tako nikad nisam prošao kroz solidan i dosadan proces učenja crtanja po prirodi.

Tom amaterizmu, vremenom se pridala tvrdoglavost,
manijačka, kad se za nešto zapalim.
I detaljan, pipav, ručni rad.
U slučaju crteža, nos na istoj udaljenosti od papira
kao i olovka,
bojenje - drljanje drvenim bojicama dok se papir ne natopi.
ili, jadan, pocepa.

Ovo su moji roditelji u bezbrižnim danima zabavljanja
i na venčanju, kad je već bila gotova stvar,
kad posle nije bilo nazad.

Kao dečak, u selu, pomagao sam svojoj baki da zaliva cveće: muškatle i " lepog jovu", "dan i noć"
... cveće je ona sadila u metalne velike konzerve a ne u knjige. A ja baš u knjigu. Ali mi nije uspeo eksperiment,
zato što sam stavio mnogo malo sapuna i mnogo malo šampona. I stavio sam malo paste.
I biljka se osušila.

(2003)

Moj deda Milan ima odlikovanja iz rata i kad se fotografiše, okiti se njima, svečan, ozbiljan.
Vraćajući se iz Niša, od dede, zagledao sam šahtove na ulici, kako su raznih oblika i jaki, teški, solidni, ozbiljni...pomislio sam na dedina odlikovanja. I onda sam svašta kombinovao u glavi i na papiru, šta s njima da radim i gde da ih stavim, dok na kraju, opet, moja žena nije prosto rekla : "Ma što ih ne staviš tamo pored pravih, može da na njima piše nešto drugo"
A ja sam to već i sam smislio, majke mi, imam zapisano, ma nisam se još bio odlučio...
I tako, onda sam potražio vajara da napravi modele, pa je izlio majstor livac i doneo mi male bronzane šahtiće, jedva sam tu torbu dovukao kući. Pa sam jurio dugo Beograd Put da mi daju dozvolu a onda se srećom desilo da u centru menjaju asfalt i tako sam se družio sa radnicima i u dimu svežeg, vrelog, crnog asfalta, utisnuo u trotoare svoje šahtove. Usput i naočare, značke, singl ploče..pustili su me da se igram. Radovao sam se unapred iznenadjenju slučajnih prolaznika kad ih vremenom budu otkrivali, jer moji šahtovi su ko pravi, ženska štikla im ništa ne može. Kad ih šetači gaze, oni postaju samo sjajniji, djonovi ih glancaju!




(2005)

To je bio pisani sastav u srednjoj školi, na temu "jedan svoj san"
I ja sam napravio tu slikovnicu, crtao i pisao tamo, na času. I dobio jedan zbog "promašene teme" ali sam posle ukrao svesku iz zbornice i sa D. Danlikovim smo to malo deterali i obojila je crteže njegova lepa sestra Molnar Zita i dobili smo novac od Soroša i objavili.
4 primerka se prodala, ostalo već godinama delimo kad idemo u goste.

(1995)

Evo šaljem jednu gumicu
znam da ne liči na mene,
nije ništa izdubljeno, nagužvano, preterano
već, samo, gumeni kružić koji pridržava sto
i koji se spljošti u elipsu kad se na sto nagneš,
kad ga malo ćušneš...